Home / Zanimljivosti / IMAO SAM LEP ŽIVOT, POSAO, ŽENU, PASTORKU, A ONDA JE SVE KRENULO NIZBRDO: Potresna ispovest Branislava koji već 26 godina živi na ulicama Beograda!

IMAO SAM LEP ŽIVOT, POSAO, ŽENU, PASTORKU, A ONDA JE SVE KRENULO NIZBRDO: Potresna ispovest Branislava koji već 26 godina živi na ulicama Beograda!

Na čistim i modernim pločnicima prestonice i u uglovima možete naići na gomile kartona i starih stvari za koje u prvi mah pomislite da su male deponije, a nisu.

Ispod gomile „ničega“ su ljudi koji su ostali bez krova nad glavom i verovatno bez ikoga svog. Takva je životna priča šezdesetpetogodišnjeg Branislava Tadića.

 

Već punih 26 godina njegov „dom“ je ulica. Trenutno živi u Novom Beogradu, ispod jednog nadvožnjaka.

 

Otkako je ledeni talas zarobio Beograd, ponosni Branislav, koji iako je beskućnik ne moli za pomoć, rešio je da skupi hrabrost i ode u Prihvatilište za odrasle u Kumodraškoj. Na to ga je dodatno naterala i bolest, zbog koje se otežano kreće.

 

“Prošlu noć sam proveo na ulici. Koliko god sam skupljao stvari oko sebe, nisam mogao da se ugrejem. Ne znam ni kako sam uspeo da preživim ovaj minus. Ujutru mi se zima toliko uvukla u kosti da sam jedva uspeo da ustanem. Zato sam rešio da dođem u Prihvatilište i da se zgrejem na jednom od ovih kreveta. Tek prošle zime sam prvi put došao u ovu ustanovu. Da nje nema, smrzao bih se na ulici”, priča Branislav i dodaje da je posebno uživanje za njega, osim što dobije krov nad glavom, mogućnost da se okupa i obuče čiste stvari.

 

Branislav nije oduvek bio čovek bez lične karte i toplog doma. Imao je normalan život i porodicu, a sve se to naglo prekinulo davne 1992. godine.

 

“Imao sam lep život, posao, ženu, pastorku, a onda je sve krenulo nizbrdo. Žena mi je poginula 1992. godine. U Zemunu na pešačkom prelazu ju je zgazio autobus. Ostao sam sa pastorkom. Nažalost, nakon tog tragičnog događaja prepisao sam svu svoju imovinu na ćerku pokojne supruge, uključujući i stan. Ubrzo potom ona me je izbacila napolje. Nakon toga sam ostao i bez posla. Tako sam se našao na ulici i evo već 26 godina živim kao beskućnik”, kaže Branislav.

 

S obzirom na to da je već skoro tri decenije bez krova nad glavom, kako i sam kaže, na to se navikao. On priča da ljudi uglavnom nemaju osećaja za beskućnike, mada ima i onih koji imaju razumevanja.

 

“Na ulici je teško živeti, ne zato što nemam krov nad glavom, već zbog ljudi. Mi beskućnici već umemo da prepoznajemo kada ulicama šetaju „neljudi“, koji nas često maltretiraju, kako verbalno, tako i fizički. Ne jednom, bez razloga nas tako udare ili čak i šutnu kao smeće. Dok ima ljudi kojima se samo kada me pogledaju u očima vidi prezir, čak toliko da im je ispod nivoa da mi odgovore na pitanje koliko je sati. Zašto je tako, ne znam. Verovatno imaju mnogo svojih problema zbog kojih su ogorčeni na ceo svet”, priča naš sagovornik i dodaje da mu je posebno drago što mladi ljudi uglavnom imaju daleko više obzira prema beskućnicima.

 

Branislav, uprkos teškom načinu života, još nije izgubio veru u ljude i u njihovu dobrotu.

 

“Ima normalnih građana, koji nas tretiraju kao osobe, popričaju sa nama kao sa normalnim ljudima, a često nam i pomognu: daju nam hranu, neku garderobu, ponekad i cigarete i poneki dinar. Ispod nadvožnjaka u Tošinom bunaru okuplja se nekoliko beskućnika i dešavalo se da nam ljudi donesu hranu u toj meri da imamo sva tri obroka, doručak, ručak i večeru”, kaže Branislav i dodaje da mu topla reč prolaznika znači čak i više od toplog obroka.

(kurir.rs)

About admin

Također pogledajte

3 GODINE JE U VEZI SA DEČKOM KOJI BOLUJE OD JEZIVE BOLESTI: Kada skine zavoj, mnogi se uplaše, a ona se nada ČUDU I VEČNOJ LJUBAVI

Pu Čokčai (21) pati od teškog oblika raka očiju koji se proširio na celo njegovo …